Šta je trema ?
“Samo da se ne obrukam”, “Samo da ne pogrešim negde”, “Da li će sve proći po planu ?”, “Kako će publika reagovati na moj nastup?” samo su neke od mnogih “teških” misli koje prolaze kroz glavu a inicijalna kapisla takvom razmišljanju je u mnogim slučajevima trema.
Svako ko je nekada bio na sceni zna šta je trema i kakve pogubne posledice sa sobom zna da nosi. Protiv nje se može i treba boriti, bez obzira na to da li ćemo nekada odlučiti da se profesionalno bavimo nekim vidom scenske umetnosti. Mislim da se o tome u obrazovanju nedovoljno govori.
Trema ili strah od nastupa je anksioznost, strah ili uporna fobija, koja se javlja kod pojedinca kada za zadatak imamo nastup pred publikom, čak i kada je on uslovan, na primer, kada nastupamo pred kamerom. Ističe se i povezanost vaspitnih stilova roditelja, poput roditelja koji su prema detetu bili hladni i zanemarujući, ili pak preterano posvećeni i zaštićujući. Preterano podsticanje takmičarskog duha, kao i ubeđivanje deteta da je jedino uspeh merilo da ono vredi kao osoba, mogu takođe biti odgovorni za strah od javnog nastupa
U nekim slučajevima trema je deo šireg kompleksa socijalnih fobija, no takođe mnogi je proživljavaju bez većih problema. Veoma često se može javiti mnogo ranije, prilikom samog iščekivanja nastupa, pri samoj pomisli na isti, a manifestuje se razno: poigravanje i lupanje srca, podrhtavanje ruku i nogu, znojenje ruku, dijareja, mučnina, facijalni nervni tikovi, sušenje usta itd.
Trema se sreće kod ljudi svih profila, od onih koji prvi put nastupaju do ljudi koji su na sceni čitav život. Doživljavaju je glumci, muzičari, igrači, komičari, govornici, političari, ali i „obični“ ljudi prilikom polaganja ispita na fakultetu, ili razgovora za posao. Dakle, od nje nisu pošteđeni ni odrasli, veoma iskusni ljudi. Možda zvuči paradoksalno, ali kad smo mlađi – otporniji smo i imamo bolje, neposrednije, fleksibilnije i efektivnije mehanizme odbrane. Dakle, ako je za neku utehu, kad se na ranom uzrastu „uhvatimo u koštac“ s ovim problemom, ranije i brže ćemo se opremiti za borbu u sličnim situacijama, koje će nam život doneti.
Osoba koja se plaši javnog nastupa suočava se sa preteranom tremom. Za razliku od normalne, umerene treme koja je motivišuća i pomaže pojedincu da bude pribran, obazriv i usmerene pažnje, u osnovi straha od javnog nastupa je parališuća trema. Reč je o preteranoj tremi koja remeti koncentraciju i preusmerava pažnju sa zadatka (onoga što treba da se izvede, kaže ili uradi pred publikom) na unutrašnje stanje pojedinca koji ima tremu. Znači umesto da se fokusira na izvođenje zadatka osoba je preokupirana negativnim mislima, intenzivnim negativnim osećanjima (straha i/ili stida), neprijatnim telesnim senzacijama (drhtanjem, crvenilom itd.) i maštanjem o mogućem nepovoljnom ishodu. Ljudi koji imaju izražen strah od javnog nastupa još pre nego što izađu pred publiku, počinju da maštaju i vizualizuju neuspeh, kako prave greške, kako su rekli nešto što nisu hteli ili nisu rekli ono što su hteli, zamišljaju kako gube dah, drhte, kako publika negativno reaguje na njihovo izlaganje itd. Kod nekih ljudi ova samozastrašujuća maštanja mogu ići tako daleko da zamišljaju kako će ih publika (ili neka njima važna osoba) prezreti, kritikovati i ismevati, što osoba smatra užasnim i nepodnošljivim iskustvom.